О Драгану Лукићу

    lukic-1

Драган Лукић (30. новембар 1928 — 1. јануар 2006) био је српски дечји писац.

Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.

У јесен 1946. почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери.

1954. завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године.

Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај“. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други.

Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду. Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града“.

Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима.

Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964-1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967-1993.

После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006.

Извор:Википедија

dragan-lukic-karikatura   crtez-dragana-lukica

Драган Лукић претежно пева и прича о граду: о градском детету, о тролејбусима и трамвајима, балконима и солитерима… У градској трци, вреви и метежу дете се чуди и радознало пита зашто је све то тако. Оно својом љубављу и игром оживљава ствари. Зато и аутомобили на бензинским станицама воде неку чудну игру.

Лукићево дете је слободно: весело, духовито и заиграно. И загледано у небо и звезде, у Месец и Сунце, у уличне светиљке и шарене излоге, у црвене тролејбусе и новогодишње јелке. Свет детета је распеван снежним пахуљама, ветром северцем, пролећним цвећем и жутим јесењим лишћем. То је и свет телефона, телевизијских антена, лифтова и степеница. И свет аутомобила и вагона прве класе. И свет куће и школе: радозналих очева, брижних и вредних мајки и драгих учитеља. Живот и свакодневне лепоте града дете упознаје у игри, која пружа уживање и сазнање о свету који га окружује.

Лукић је песник драг деци зато што је у обичном и свакодневном животу града открио лепоту. И зато што је љубављу освојио дете, подарио му разумевање и поштовање и измаштао игру. Том игром је приближио стварно и нестварно, помирио родитеље и децу и постао песник радости. У његовим песмама и причама нема лоших дечака и девојчица, већ царују доброта и љубав.

Припадајући деци као свету будућности, Лукић је у песму уселио смех. Духовите шале и досетке нису само мале загонетке већ оне подстичу и на размишљање. А тужни дечаци и девојчице? — Тужан је дечак основац због одузетог кликера (Учитељу). Тужно је “детенце-буренце” што пева песму “о колачима маминим, о кифлама татиним, о крофнама бабиним” (Дебели). Тужна је и девојчица којој отац не указује поверење и не пружа разумевање (Шта је отац?). У заиграном Лукићевом свету, у чудном царству слободе и разумевања, ови тамни тонови су изузетак.

Лукић није само песник града и његове периферије. Он пева о природи уопште: о зими, о првом снегу, о лишћу, о мору и морнарима, о чудном капетану и рибама… У свакој средини налази необичности и занимљивости. У својим песмама учи децу да воле родитеље, домовину и слободу — и другове (Друг другу).

Лукић зна да дете доживљава стварност маштовито и улепшано — као шарену игру. Све се у том свету врти у такту, само треба изабрати прави тренутак и закорачити у игру. А онда је већ лако. Свет је лепши за једну игру! И дражи! И ближи!

Дечје виђење света је и чуђење. Тада и мале ствари бивају велике. Пропињу се пут небеса као солитер, умарају се и одмарају као точкови тролејбуса … и чаврљају те мале ствари као деца! Са малим стварима се живи и неприметно постаје велики. Мале ствари и свирају и певају у великом оркестру Лукићеве поезије.

Лукић песме, приче и романе посвећује незаборавном добу младости. Он се дечачки исповеда и никако да заврши дивну причу о детињству. И кад нам се учини да је пресахло ово поетско надахнуће — он нас пријатно разнежи новом песмом, изненади причом и узбуди новим романом. Певајући и причајући о детињству, коме се одрасли враћају као незаборавној љубави, Лукић не прича само о себи већ о свим дечацима и девојчицама света.

Др Радомир Животић ПОГОВОР књиге НЕБОМ ГРАДА

dragan-lukic-u-muzickom-toboganu  dragan_lukic_1928-2006