Драган Лукић, име наше

Драган Лукић је рођен 30. новембра 1928. године у Београду, на Лекином брду, код последње трамвајске станице.
У чудесне светове књиге упловио је веома рано захваљујући оцу, који му је из штампарије, где је радио, доносио најновија издања књига.
Већ као дечак, са другарима из краја, оснива улични лист Младост, а након завршене Шесте београдске гимназије и обнављања ратом разорене Југославије, Лукић уписује српскохрватски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду. Песме које пише објављује на зидним новинама, а учлањује се и у Студентски клуб младих писаца. Године 1952. објављује своје прве књиге и као већ афирмисани млади дечји писац стиче велику популарност.
Објавио је више од стотину књига за децу, од којих су најпознатије: Фифи, Из једног џепа, Како се коме чини, Овде станују песме, Од куће до школе и многе друге. Један је од ретких српских аутора који је писао искључиво песме, романе, приче и драме за децу.
Поред књижевног рада, водио је емисије на радију и телевизији, уређивао часопис Змај; био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други.
Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, попео се у сам врх југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима.
Преминуо је 1. јануара 2006. године у родном граду и оставио за собом неизбрисив траг једног од највећих песника детињства.
Сваког 30. новембра, када славимо песников рођендан, питамо се да ли је могло лепше: носити име по ономе који је измислио чаробну формулу за срећно одрастање: И смеха, смеха, и смеха деци!